Utorkom u 16: O kosarci kojekude

U košarci nesumnjivo postoji mantra, dominantno verovanje, na momente i dogma da napad može da donese pobede u pojedinim utakmicama, ali da dobra odbrana u kontinuitetu osvaja titule. Teško je precizno ustanoviti da li je to potpuno tačno, ali moje mišljenje više naginje ka tome da kao i uvek u životu, istina je negde tamo. Ne, to je druga referenca, koju kada razmislim malo, ne znam koliko mlađih čitalaca uopšte može da primeti, ali koga lažem, niko mlađi od 25 (čitaj: niko uopšte) ne čita ovo. Elem, ovaj, gde sam stao, a da.. Za sve je kriva farmaceutska mafija. Ne jbt nije taj autopilot, masoni, košarka, da, šta donosi pobede. E pa, duboko verujem da bez kvalitetne košarke u oba smera ne može da se ostvari značajan rezultat. Šta ćemo sa svim onim rukometašima što dođu na basket, pokidaju odbranu, polome ti dva rebra, a usput i tablu sa tri ručne granate sa zicera? Postoji mnogo ekipa koje su defanzivno fantastične ali jednostavno nedostatak kreativnih rešenja u napadu, a posebno kada se ekipa nalazi u situaciji da mora da postiže poene u pozicionom napadu, dovodi do pada morala i nepovoljnih rezultata jer onda sve zavisi od toga koliko vaša odbrana uzrokuje izgubljenih lopti protivnika a to nije lak zadatak kada se igra protiv ozbiljnih seniorskih ekipa. Upravo ovaj lavirint misli koji možda deluje nelogično na prvi pogled savršeno opisuje svu kompleksnost košarke kao kraljice timskih igara. Za razliku od velikog broja sportova u kojima se traži uska specijalizacija, košarka iziskuje znanje i u odbrani i napadu svih igrača, sposobnost da se odgovori na više zadataka koje moderna igra postavlja a tendencija je da se već tanke i subjektivne granice između pozicija dodatno brišu i da se ubuduće svi košarkaši procenjuju prema sposobnostima i veštinama, tojest poslovima koje mogu da obavljaju umesto tradicionalnih merila visine i građe.

Nakon iznurujuće dugog perioda konstantnog isticanja individualnih sposobnosti u napadu kod vrhunskih seniorskih ekipa u poslednje vreme postoji jasan trend u okretanju ka timskoj košarci. Za to je trenutno najzaslužniji stil igre Golden Stejt Voriorsa koji uprkos tome što imaju jedne od najboljih individualaca na svetu, svoju snagu crpe upravo iz timske košarke, nesebičnog deljenja lopte i otelotvorenja maksime ,,svi za jednog, jedan za sve“. U tom kontekstu bi bio greh ne napomenuti i San Antonio Sparse i njihovog trenera Grega Popovića koji je taj koncept godinama usavršavao, menjao određene elemente i načine realizacije, kao i orijentaciju sa unutrašnje na spoljne igrače, ali uvek sa jasnom i konstantnom idejom da lopta mora da kruži i da se dobra pozicija uvek žrtvuje da bi se ostvarila odlična. Odličan trenutak da se skrene pažnja na sve licemere koji danas sipaju hvalospeve na račun Sparsa i sličnih a do pre samo godinu ili dve je to bila “negledljiva”, “dosadna” i “penzionerska” košarka. Činjenica je da Tim Dankan ne može da računa na karijeru late talk show hosta, ali ograničena kategorizacija igre Sparsa je uvek bila pogrešna, a ne samo sada kada je hipsteraj postao mejnstrim.

Ne ispune igrači svaku zamisao ni kada upravljate njima na XBoxu, a kamoli u stvarnosti. Zato je mnogo lakše biti Stetler i Voldorf nego Kermit. Prepoznavanje i verbalizovanje košarkaških tendencija nije avantura bez poteškoća ali sasvim je druga astralna ravan ispunjavanje u praksi nečega što se lepo osmisli u teoriji. To se nameće kao jedan od razloga zbog čega je danas izuzetno teško pronaći trenere koji uspevaju da u kontinuitetu nametnu ili da koristimo politički korektniji termin, omoguće,a  zašto ne i daruju ovakvo razmišljanje igračima. Ukoliko volite da provodite slobodno vreme gledajući košarkaške utakmice nesumnjivo ćete primetiti da ekipe u najvećem broju slučajeva izgledaju kao heterogene celine okupljene oko različitih invididualnih interesa, želja, filozofija i shvatanja života i košarke pa se to odražava na timski duh, tamo gde ga uopšte i ima. Ekipe liče jedna na drugu, kopiraju se napadački setovi nemilice, pa je tako vrlo teško rasuditi koja je ekipa koja, i koji lični pečat baš taj određeni trener donosi u klub. 

Jedan stariji poznanik mi je tako pričao anegdotu o vremenu kada je sport na našim prostorima još uvek bio amaterski pokret kako im je trener, inače čovek iz nekog drugog sporta (reći ćemo vaterpolo da ne bude ponovo pomenut rukomet da se rukometaši ne naljute jer sam ih već pomenuo, ali bio je rukometni trener) na tajmautu crtao uvek special sideline i baseline OB, EOG i quick hitter u jednom koji je glasio: Igramo našu igru! Velika je misterija vredna HBO mini-serije šta je to ,,naša igra” a imaju je svi timovi od Vardara pa do Triglava od mini-basketa do veteran koji se na ,,rekreativnim” terminima kolju za svaku loptu jače nego profesionalci, ali to je već tema za neki drugi, specijalan tekst. Trener uglavnom nije baš sasvim siguran koja je to konkretno igra i na šta se svodi osim na želju da njegov tim ubaci više koševa nego drugi (ili da primi manje, ima i takvih) a igrači još manje. Dođe mu na kraju na onu staru: ne, ne, ne taj šut, bravo majstore! (--bravo legendo---- IDEMO RUKA!)

Sve te naše igre su danas 99% jedna globalna igra besomučnog pik end rola, po mogućstvu centralnog. Ko se drzne da razmišlja o bilo čemu drugom, pa čak i o napadu koji je doneo 11 NBA titula bude okarakterisan kao izlapeli starac, dok pri tom aktuelni NBA šampioni i najbolja ekipa u novijoj istoriji NBA igra sa poštovanjem velikog broja principa tog antičkog napada. Međutim, oni nisu naivni da to nazovu pravim imenom kako se analitička kuka i motika ne bi digla na njih, već je sve to hybrid. Kako to kul i baš onako moćno zvuči, zar ne? Fusion, hybrid, GMO a ne neki tamo geometrijski oblici koji nikome više ne trebaju jer ionako će uskoro neki psiho-sociopata da izmisli i napravi robota koji će da bude Cezar planete robota a svi mi nema devojčica.

Neophodno je da se prepozna realnost da su u današnjoj košarci spoljni igrači apsolutni vladari po svakom parametru. Može da se govori o posedu lopte, organizaciji, broju šuteva, tempu, ritmu, najboljim strelcima, asistentima i u svakoj kategoriji ćemo imati spoljne igrače kao nosioce. Promene pravila i skraćenje napada su umnogome doprineli ovakvom razvoju situacije. Više nema dovoljno vremena za ekipe da dugo nameštaju svoje setove, da traže unutrašnje igrače nekoliko puta i da forsiraju generalno sporiju košarku. Igra se na veći broj poseda i veći broj poena i sve ide ka tome da košarka bude sve brža i brža i svi koji ne budu mogli da prate to, biće neminovno izopšteni. Otuda je sve popularniji termin ,,Small ball“ o čijoj se tačnosti i spretnosti definisanja mogu voditi rasprave. Preciznije je, a i tačnije, o današnjoj košarci govoriti kao brzoj košarci. Paradoksalno, visinske potrebe se danas smanjuju za unutrašnje, a povećavaju za spoljne igrače, ali definitivno (gotovo da) niko više nije small. Čak i ovi centri od 2 metra koji su konačno prihvaćeni od strane društva pa mogu da skinu lažne maske krila su sve samo ne mali. Može da se desi da nemaju 210 cm, ali gotovo da toliko imaju u širinu, a raspon ruku najčešće ide i do 220. Sa druge strane imamo hibridne plejmejkere od 205 sm, krila poput Kevina Durenta koji ne znam da li i on sam zna koliko je zapravo visok. Nikad neću da zaboravim epiphany kada su rasturili najgotivniji košarkaški tim u poslednjih 20ak godina, Ubuntu Celticse i kada se Kendrik slikao sa Durentom i izgledao jedno 15 cm niži od njega, a Durent onako stidljivo kao kad je devojka za glavu viša od dečka pa štikle nosi baš dosta nikada blago pogrbljeno pokušavao da nam zamaže oči na još par godina da pet pozicija ređamo po visini. Dakle, uvek je poželjno da igrač bude što je viši moguće, ali samo ako može da bude brz i još važnije, eksplozivan. Ne okreće se košarka nižima već fizički i sve više tehnički osposobljenima Motoričke sposobnosti košarkaša se menjaju vrtoglavom brzinom i današnji igrači moraju da odgovore na čitav niz kompleksnih zadataka na polju snage, brzine, koordinacije, ravnoteže, gipkosti. Uz konstatovanje opravdanog straha za kreativnu budućnost igre, neophodno je da se prepozna stvarnost, a ona nesumnjivo košarku okreće ka visokim atletskim mogućnostima onih koji pretenduju da se bave njenim igračkim delom. 

To ne mora da znači da će se samo olimpijski atletičari baviti istom, već da se atletski minimum povisio i da i umni igrači moraju to da isprate kako bi mogli da dođu uopšte u priliku da pokažu košarkaško znanje i odigraju nešto i na vic, što se ja nadam da nikada neće izumreti, a nije da nije već koliko danas klasifikovano kao ugrožena vrsta.