Utorkom u 16: BB

Bed and breakfast, bath and beyond, bez broja, King(ovi) ali ne BB. Za mene BB može da znači jednu stvar a to su zapravo dve, Bil Beličik ili Beličik i Brejdi.

Potpuno sam svestan objektivne opasnosti da se okarakterišem kao najgori bandwagoner i navijač nezdravo uspešne dinastije baš u godinama kada su na vrhuncu, ali za tako nešto smatram da ne postoji bolji odgovor od drugih američkih franšiza koje su mi bliske. Omiljeni klub u NBA su mi Niksi, u bejzbolu Metsi dok u NHL-u nemam izrazitog favorita a najsimpatičniji su mi još od detinjstva bili Pingvinsi baš zbog maskote. Elem, primetna je tendencija favorizovanja istočne obale a posebno Njujorka pretežno jer je to Njujork i dok jednom ne odem, najgotivniji grad na kugli zemaljskoj, a ako i posetim taj metropolis, ili ću potvrditi svoj ni u kakvim činjenicama utemeljeni stav, ili ću krenuti standardnim putem ljudi koji su nekad voleli nešto pa prestali time postavši veći pljuvači i od najgorih hejtera.

Za Nju Ingland sam počeo da navijam potpuno slučajno. Tek sam počeo da pratim NFL i pojavio se taj autsajder biran u šestoj rundi i čitava priča mi je zvučala baš filmski, još tu kao postoji i neki ludak trener koji nema nikakav problem sa tim da zakuca na klupu veliku zvezdu da bi startovao antiatletski mršavi tipus koji je izgledao na Draft combine-u kao da se prijavio za posao čuvara lopti. Brejdijeve druge sezone su Petriotsi bili veliki autsajderi protiv Sent Luis Remsa sa Kurtom Vornerom i Maršalom Folkom. Ostalo je istorija.

Prošle nedelje je ESPN izbacio ,,ekskluzivu" koja je pretila da tektonski poremeti Nju Ingland i čitavu scenu u američkom fudbalu. Zamisli, nije sve idealno u NE i gle, zamisli, svađaju se i oni ponekad i eto ne vole se i ne idu jedni drugima na rođendane. Malo šta me iritira u sportu kao neka opšta pretpostavka da je svaki uspešan sistem zasnovan na nekakvom prijateljsktvu, međusobnom poštovanju i sjajnim odnosima. Odatle verovatno potiče i čitava glupost sa sportistima koji na svakim pripremama govore kako su nikad teže(zaslužuje poseban tekst) i kako je atmosfera u ekipi odlična. Ne kažem da ne postoje timovi gde zaista vlada međuljudska harmonija ispunjena ljubavlju, poštovanjem i divljenjem ali najčešće to ne može da bude slučaj jer govorimo o velikanima profesije. Svaki čovek na ovom svetu ima ego, neko manje, neko više izražen ali uvek postoji jedna doza sebičnosti i sujete. Kod vrhunskih profesionalaca u svim životnim poslovnim sferama je to dodatno izraženo. Neću se ovoga puta upuštati u to šta je starije, kokoška ili jaje, da li specifično stanje uma i kontrole emocija vodi ka uspehu, ili uspeh dovodi do poremećaja inicijalnog sistema vrednosti i samovrednovanja, ali to je jednostavno tako. U startu mora da postoji nešto izvan uobičajenog da bi osoba pomislila da može da bude na vrhu u nečemu čime se bave milioni ljudi, da u moru igrača gotovo nerazdvojivim po kvalitetu vi verujete da ste baš vi najbolji, a ni sa čim opipljivim ne možete to da dokažete. Čak i sportisti koji se bave individualnim sportovima imaju problem komunikacije sa okolinom i trenerima, a kako je tek u timskim sportovima gde konstantno morate da koegzistirate sa igračima koji su pri tome i ljudska bića, pa se možete sporazumeti i nesporazumeti na milion jezika. Kada se na sve to doda trener i čitav stručni štab, zajedno sa upravom vi dobijate lonac sa previše sastojaka, dete koje podiže previše babica.

Zar u takvom jednom sistemu ili nedostatku istom prava vest ne bi bila da je sve harmonično i da eto tako svi obavljaju svoj posao, niko se ne meša, privatni problemi ne igraju ulogu, uticaj okoline ne postoji, finansijska motivacija je nebitna i živi se jedan Fantasyland idiota. Ne, to ne postoji. Zašto bi ja i osoba iks morali da se volimo da bi na terenu bili funkcionalni? Nekada to zaista pomaže, ali nije presudno. Presudno je da obojica želimo da pobedimo i da su naše veštine komplementarne, da se dopunjujemo i da nam je pobeda ili bar mržnja poraza prioritet. Paja i Čkalja nisu razgovarali van scena koje su snimali. Zar nije nekada i bolje da imate kreativne razlike kod ljudi koji stvaraju nešto? Zašto postoji ta uvrežena percepcija da svi moraju da razmišljaju na isti način da bi ekipa uspela? Svi moraju da se žrtvuju zarad pobeđivanja, to bez svake sumnje, ali zašto bi morali isto da razmišljaju? Ne tražimo sektu valjda nego jedan kolektiv od čijih će se članova nekada tražiti surova volja, nekada snaga a nekada vic, prevara a ne možete sve to dobiti od ljudi koji su klonirani po istom kalupu. Naravno to ne znači da ekipa treba da liči na bandu gde svako vuče na svoju stranu. Poenta je samo u tome da dokle god se poštuju osnovni principi ponašanja i takmičarski intenzitet i donošenje odluka u skladu sa ciljem pobeđivanja ne dolaze u pitanje, ne moramo da idemo jedni drugima na slavu.

U skladu sa tim mi ovih dana dolaze misli i o najpoznatijem navijaču Petriotsa, Bilu Simonsu i njegovom autorskom opusu nakon odlaska sa ESPNa. Grentlend je bio nešto najbolje što postoji na internet sportskom nebu. Fantastičan sajt sa još boljim autorima i savršenim razmerom pop kulture i sporta sa dovoljno odstupanja od rigidne uređivačke politike informativnih portala ali sa još uvek zadržanim dostojanstvom i legitimnošću koja proističe iz ozbiljnosti rada za jednu veliku medijsku kuću. Međutim, đavo je noćas opet u gradu, tvoje oči on ima pa se tako uvek postavljalo to pitanje šta bi bilo kada bi Simons dobio potpunu slobodu i napravio svoj portal gde bi mogao da piše baš o čemu poželi bez da ga korporativne čikice sputavaju. I bi tako. I jel Ringer i 20% od Grentlenda? Čovek koji je bio sinonim za sportsko pisanje je počeo da liči na prodavca knjiga koje niko ne želi da kupi uporno gurajući ljudima članke svoje mase sikofanata koji su šta? previše slični svome idolu i ne nude ništa originalno već samo prežvakane i loše iskopirane njegove ideje i misli nemajući usput volje i dovoljno različitosti da takmičenjem, konkurencijom obezbede konflikt iz kojeg bi se rodilo nešto kvalitetno. Ovako imamo masu nebitnih članaka, kvazinalaiza od dva dana, a tviter profil Bila Simonsa više liči na spam folder pun neželjenih reklama nego na glasilo kontroverznog i beskrajno zanimljivog sportskog pisca. Nije ni ESPN ništa bolje prošao. Gubitkom Grentlenda su izgubili medij koji im je davao oštrinu, koji ih je razlikovao od drugih. Možda i jesu gubili novac ali su dobijali mnogo više jer su ljudi koji su čitali, voleli i poštovali taj sajt bili pravi fanatici, zaljubljenici u sport a ne očajno click-bait meso. Ono što ESPN i Bil nikada (verovatno) nisu shvatili jeste baš to da su jedni druge činili posebnima i velikima baš zato što su se dopunjavali  i jedni drugima davali ono što je neophodno, usput kontrolišući drugu stranu. Bil je ESPNu davao neophodni odskok od korporativnog pisanja i platformu za istinske zaljubljenike u sport koje zanima nešto više od box score-a i u kom redu je sedeo Lavar a ESPN je bio tu savršena kočnica da Bil ne objavi baš sve što mu padne na pamet, da radi na mediju kojimu omogućava autoritet i tera ga da bude bolji kao visoko plaćeni i uticajni RADNIK. 

U jednom delu tog izvikanog članka o Petriotsima autor Vikeršam kaže kako je Brejdiju muka od Beličikovog cinizma i želi da se koncentriše na pozitivno razmišljanje. Ne mogu da znam da li je to istina, ali i da jeste, to je proizvod nakaradnog milenijalnog pristupa svakoj problematici, a to je lažno pozitivno razmišljanje. Zašto lažno? Zato što je pravo pozitivno razmišljanje da prvo promislite šta sve može da krene naopako, da se pripremite za svaki od tih scenarija i da onda verujete i razmišljate da će sve da bude u redu. Jednom rečenicom, da radite svoj posao za koji ste plaćeni. Međutim, novo pozitivno i bolno lažno razmišljanje vas navodi da konstantno razmišljate o poljama lavande i suncu, kako ništa nikad neće poći naopako i ako vas udare kola na ulici to je zato što svojim pozitivnim vibracijama niste uticali na ozonski omotač pa ćete se eto naći na pločniku jer ste negativna vreća loše energije. Bil Beličik je najbolja vrsta psihopate koja postoji u trenerskom poslu, čovek opsednut svojim sportom koji do tančina razvija svaki mogući scenario u glavi i što je mnogo važnije, NAČIN da se reaguje ukoliko se desi nešto nepredviđeno loše. Tako je NE bio spreman na slant Sijetla koji je proslavio Malkolma Batlera, tako su prostudirali odbranu Falkonsa nakon očajnog početka i tako su uništili Tajtanse prošlog vikenda nakon užasne prve četvrtine. On nije samo mrzovoljni čiča, on je i smiren u trenucima nevolje, a takav može da bude samo čovek koji je pripremljen na sve. Po svim informacijama koje sam ikada dobio, takav je bio i čuveni profesor Nikolić, otac naše košarke. Uvek korak ispred svih, uvek zabrinut za budućnost, uvek sa blagom tremom i brizi da ekipa nije potpuno spremna. Uz sve dobro što ja mislim o Brejdiju, a mislim da je dar pratiti sport u njegovo vreme, bez Beličika nema 17 godina dominacije jer je NFL surov sistem gde retko koja ekipa ima period duži od 3-4 godine dominacije u diviziji, a kamoli konferenciji i čitavoj ligi. Tako je zbog seleri kepa, ega zvezda, vremena koje neumitno teče i pretvara dominantne igrače u prosečne ali i novih ljudi koji dolaze i pojačavaju konkurenciju. Cilj Bila Beličika nikada nije bio da osvoji dve titule i zapali kuću, već da uspostavi sistem kontinuiteta gde će ekipa uvek da bude opasna i pobednička i da se žrtvuje jedan Superbol ako treba za dodatne tri ili četiri godine relevantnosti iz kojih će opet možda da se izrodi šampionska ekipa. To je pristup savršen za američki fudbal i ligu kakva je NFL. U NBA tako već ne bi moglo jer su potpuno različita pravila sa ugovorima, seleri kep drugačije funkcioniše i mnogo je manje igrača u timu, ali veličina Bila je u tome što da je košarkaški trener on bi potpuno drugačije postupao jer jedino što je konstantno kod njega jeste želja za pobedom i neprekidno traganje za načinima da se to ostvari.

Stoga su Bil i Brejdi savršen tandem, dva neustrašiva takmičara koji se takmiče u svakom mogućem smislu, pa i jedan protiv drugoga. Obojica imaju šansu da postanu najbolji u svom poslu svih vremena, a takvo ostvarenje zahteva superego.

I ne postoji nikakav problem sa tim dokle god su svesni da imaju svoja ograničenja i da jedan drugog čine posebnim time što na kraju dana je jedino što je bitno teren i na njemu rezultat a do njega vodi saradnja. Ne baš uvek lepa i prijatna, ali šampionska. A šta je drugo bitno kada iz penzije nakon 16 godina gledate na svoju karijeru? Lepo druženje ili nakit?