Utorkom u 16: Kragna i Tre(jke)

Veliku unutrašnju debatu sam vodio da li da se osvrnem na (ne)mile NBA scene u ,,slikama koje su obišle svet" ,,kvareći sliku o ______________" i shvatio sam da ne mogu da ne pomenem barem onaj nama i najvažniji događaj, sa Nemanjom Bjelicom i Eronom Aflalom u glavnim jasno podeljenim ulogama. Kada je Nemanja Bjelica došao u Crvenu Zvezdu preko probe a via Austrija bio sam zaintrigiran a kada mu je Svetislav Pešić namenio ulogu rezervnog plejmejkera i Malinine zamene, bio sam očaran jer je taj momak posedovao sve što ja obožavam da vidim na terenu. Imao je talenat da igra košarku koji se ne objašnjava, ne uči i ne vežba, a sa druge strane itekako je bilo vidljivo da je kroz staž u mlađim kategorijama vodio računa i o stvarima koje su suva vežba poput driblinga iliti kontrole i vođenja lopte. Svi koji su tad imali privilegiju da uživo prisustvuju rađanju jednog velikog igrača, znali su da ga čekaju velike stvari.

Elem, sada već dosta godina posle i u jednoj sjajnoj karijeri koja se još uvek ispisuje Bjelica je pokazao i ono još nešto. To ono nešto nije samo ono nešto već pre svega jedna vandimenzionalna smirenost dostojna Džedaj ratnika. Ne pamtim da sam u nasilnim scenama na sportskim terenima ikada video takav balans umne i fizičke dominacije savršeno sjedinjen u par sekundi, a započet pre glavnog događaja i nastavljen nakon istog. Sposobnost da ni sa čim antisportskim do te mere isprovociraš protivnika, da onda reaguješ kao iskusni bokser i jednim prostim zahvatom onesposobiš nasilnika pri tome drugom rukom signalizirajući na neophodnost reakcije nadležnih je nestvarna. U tom trenutku je Bjelica izbacio iz takmičarskog ritma protivnika potpuno, naterao ga da uradi odvratnu stvar, izbegao tu pesnicu koja je mogla obojici da okonča karijere, fizički pokazao da nikad ne treba ići u nekošeno, a onda savršeno ,,naivno" ukazao na svoju humanitarnu ulogu u celoj priči i želju da se Aflalu pomogne, bez ikakve potrebe sa osvetom. Uglavnom kada pričamo o konfliktima bilo kakve vrste, od ratnih, borilačkih, umetničkih pa do sportskim imamo realne pobednike i poražene, nekada i moralne a bude i oštećenih. Jako retko, gotovo nikada se ne desi da jedna strana bude realni pobednik, moralni pobednik i vladar univerzuma u jednom sukobu, a baš to je bio Nemanja Bjelica te večeri/jutra. Ako Fil Džekson tokom cele svoje karijere propoveda mindfulness i pokušao je bez ikakvog uspeha da ga implementira u nesrećnim Niksima, imao je priliku da vidi na delu kako i današnji igrači imaju takve kvalitete, samo ih treba pronaći.

Nemanja Bjelica, plejmejker od 210, all around igrač, pokrivač od 1 do 5, glava ekipe, Džedaj master.

Basket se dobija trojkama(dvojkama). Lekcija koju sam učio na betonskom igralištu (najviše) moje osnovne škole (dok su još uvek tu dolazili pravi igrači) je u 90% situacija našeg domaćeg dam koš moja lopta basketa bila tačna. Ne znam kako je u američkom koji nikada nisam ni igrao ni voleo a još manje mogu da govorim o 3X3 koji mi osim kada navijam za naše igrače i ekipe nije preterano interesantan, ali u domaćem se uvek znalo da ako nemaš šut za 3 teško možeš pre da stigneš do 21, osim eventualno u situacijama kada je fizička dominacija jedne trojke takva da je potpuno nebitno i da li nogom šutiraju u koš. Danas je zavladalo verovanje, trend, a nekada i gotovo sektaška sada već dogma da je šut za tri poena sve na svetu i da je to početak i kraj košarke. Pošto svaka revolucija na kraju pojede svoju decu, tako i pokret koji je nastao kao odgovor na objektivno ne baš privlačan siledžijski zidarski stil košarke sa spuštanjem na centre u svakom napadu po svaku cenu danas dovodi to istog rezultata, samo više ne gledamo nedovoljno obučene centre kako bacaju loše horoge u svakom napadu dok bekovi služe samo za post entry nego su sada na sceni sebični i ništa manje bezobrazni bekovi koji sve češće pripaljuju trojke čim ekipa pređe centar igrališta.

Takav je igrač i bek Oklahome, Tre Jang koji u ovim trenucima košarkaške zaljubljenike najviše podseća na Stefa Karija koji je začetnik novog talasa bekova bez savesti, tojest on je svojim primerom okuražio one koji su već to imali u sebi a trenerima mlađih i starijih kategorija širom sveta zadao glavobolju jer sada na viku da se to tako ne radi dobijaju odgovor: A kako može Stef Kari koji je šampion NBA? Naravno da stvari nisu tako proste i da se može oponirati i na taj ,,argument" ali se ne može pobeći od opšte manije za trojkama. To uopšte ne bi trebalo da bude problem i donekle mi je drago što se sve više pažnje posvećuje tom elementu i što vrhunski propsekti ne mogu samo fizičkom dominacijom da pucaju na jake škole i kasnije klubove i ugovore već moraju da ulože više vremena u svoj tehnički, mahom šuterski napredak. Bolje šutiranje takođe otvara odbrane, obezbeđuje više prostora za prodore i daje mogućnost ekipama da izbalansiraju svoj napad i samim tim ga načine težim za skautiranje i branjenje. Sa druge strane, posao se odbrani značajno otežava. E sve je to u teoriji fenomenalno, ali šta ćemo sa praksom, konkretno sa situacijom kada igrač na teškom gostovanju, u koledž košarci (gde statistika nikada nije ni približna NBA zbog mnogo faktora) šutne 40 puta iz igra, od čega 20 trojki. A priori, nemam ništa protiv, možda je tako trebalo/moralo, možda mu se jednostavno otvorilo, a nema ko drugi. Međutim, ja sam tu utakmicu gledao, od prvog do poslednjeg minuta, sa sve produžetkom. Veliki broj tih trojki je šutnut odmah nakon prelaženja centra, sa 9, 10, ne znam više ni sam koliko metara sa defanzivcem odmah tu pored. Nešto od toga, Jang je dao, ali šta ćemo sa onim promašenim trojkama od kojih su mnoge završile kao kontra za protivnika pri tom duplo demorališući njegove saigrače. Nije nikakav problem da najbolji igrač ekipe uzima najviše šuteva i dobija loptu u situacijama kada se lomi ali gde je i kada određeno da je sasvim u radu da igrač šutira šut koji može da dobije u bilo kom trenutku napada?! Zar nije poenta napada da se pronađe najbolja pozicija za igrača iz koje je najprecizniji, nebitno o kom se igraču radi. Ukoliko je već cilj sam po sebi šutnuti trojku iz driblinga sa 10 metara, zašto to ne uraditi nakon 15 sekundi kada ste već pokušali da pronađete bolju poziciju, pa niste uspeli. Taj šut će vam dozvoliti svaka ekipa, svaki proivnički trener, možete da ga uzmete kada god poželite. Da ne pričam o tome što tako dajete free pass odbrani koja ne mora da se umara prateći igrače kroz kretnje, nema probijanja blokova, borbe za poziciju na postu. Ovako pređu pola, eventualno moraju da zagrade koš i to je to.

To je kao da hoćete da kupite polovan auto i kupite prvu krntiju koju vidite, a niste ni obišli plac. Ta krntija je tu, možete i za mesec dana da je uzmete, niko je neće, možda ćete na kraju morati baš to smeće da vozite, ali za ime Boga prvo barem pogledajte ima li šta bolje.

PS 

Uprkos toj navici koja mi nabija pritisak 300 sa 200 i što je Oklahoma takvom igrom dozvolila sebi da izgubi bitan meč protiv značajno slabije Oklahome Stejt, Tre Jang je interesantan, talentovan igrač koji ume lepo i da doda kada hoće. Biće prilike za ozbiljniju analizu kada se približi March Madness ili najdalje Draft. Biće Oklahoma opasna za svakoga, ali opet se postavlja pitanje, jel cilj da budete opasni, tvrd i nezgodan orah ili konstantna, dominantna ekipa, zub za čije lomljenje jednom u sto godina žive orasi, a uspe samo jedan i to baš dosta skoro nikad.