Along came Donovan

Zovem se Miloš Vujaković i nekada sam bio veliki fen NBA lige, a sada nisam baš siguran. Moj odnos sa NBA ligom se menjao godinama od potpune opčinjenosti i dogmatskog tunel pogleda do pojave svetogrdnih misli kakvih sam se do tada gnušao. Tamna strana me poziva i sa njom sve neblagodeti hejterskog pogleda na sve što se odigrava profesionalno u košarci preko bare. Tamo se ne igra odbrana, treneri su samo figure, sve je to zabava i šou, vašar (taštine) i nema tu pravog intenziteta i košarke.

Bez obzira na preterivanje i dubiozno stanje svesti u kojem sam se našao, ne mogu da kažem da se sve desilo slučajno i da ne postoje objektivno tendencije pusifikacije košarke na globalnom planu a da se ne lažemo samo jedna liga ima globalni dohvat i to nije Evroliga. Bivši veliki vođa NBA se odavno zarekao da od zajebano muškog sporta napravi nešto sličnije beskontaktnim mrežnim sportovima gde igrači mogu svojim atleticizmom da bez do tada neophodne ogromne muke obezbede značajan broj hajlajtsa koje će da guta svet u jutarnjim rekapitulacijama. Košarka se otrgla od timskog takmičenja veštine u dva smera i skrenula ka MTV video spotovima. Nažalost tu nije kraj, već samo početak. Drugi jahač apokalipse su brojevi. Jedna nekontrolisana masa brojeva od kojih više niko ne zna šta želi i očekuje. Bombardovanje brojevima, zločin koji traje i ne planira da prestane svakoga dana uzima sve više žrtava jer od te buke niko više nije sposoban da razazna relevantno od potpuno besmislenog i neupotrebljivog. Danas se košarkaška kvaziekspertiza svela na gledanje kratkih video klipova i kopanje brojeva koji su unapred tako pripremljeni da pogoduju u debati baš onom koji ih iznosi jer su mogućnosti za friziranje i kreativno prezentovanje istih neograničene. Treći jahač(i) apokalipse su igrači koji su jednostavno skrenuli od toliko novca, pažnje, slobode, moći, obožavalaca. Tako nas podučavaju izmišljenu geografiju, pišu ponovo istoriju, uče narode jezicima koje ne znaju, a zašto? Zato što odrastaju u kulturi nepostojanja NE. Ti najtalentovaniji, individualno najbolji igrači su danas okruženi grupama ,,DA" ljudi čiji je jedini interes brendizacija u cilju maksimizacije novčanog elementa karijere, a opet ne laju oni sela radi, već isključivo sebe. Nije lako igračima, životni put samopronalaska je težak i kada nisi nikome interesantan, a kamoli kada si trovan svakodnevno od strane milion babica koje tačno znaju šta ti treba jer su baš one napravile te greške u mladosti pa će na tebi da se isprave. Elem, dosta mraka, biće vremena za to, razrada pati.

Nikad ništa nije baš onako kako izgleda pa treba biti realan i priznati da u tom lancu zaključivanja sigurno ima i ličnog nezadovoljstva koje se prelomi na nevinom igraču, treneru, klubu. Izuzetno je teško kada od ljubavi i hobija hoćeš da napraviš profesiju, ne pitajte me kako znam. Što si više unutra, više znaš, a što više znaš, veća je verovatnoća da upiješ toksine i poveruješ u očigledno. A to očigledno je ništa drugo do luzerstvo, siguran put ka doživotnoj zalihi izgovora, pa čak i da jeste sve tako, a nije, je li vredno život provesti u takvoj gorčini? Koji put bira Leo DiKaprio na kraju Shutter Islanda?

Lepota i veličina sporta nikada nije bila u očiglednom kvalitetu, surovoj dominaciji moćnih mašinerija sile, već u retkosti i posebnosti igrača, trenera, timova koji prkose očekivanom. Da je češće, ne bi bilo posebno, a da je lakše ne bi bilo tako retko.

Džez je muzika koju uživam da slušam ovog proleća, a nikada nisam preferirao te krajeve Amerike. Dok je Džordan harao a ja znao kao klinac otprilike samo da postoji, navijao sam protiv njih, a ni kasnije kada sam uhvatio Derona Vilijemsa i nastavke, nisam bio ljubitelj. Iz današnje perspektive, verujem da bih u tim čuvenim finalima navijao za Jutu i saradnju Stoktona i Poštara, ali čovek ne može dva puta na isti način da doživi knjigu. Ove godine su Snajder, Kokoškov (apsolutno sve čestitke, istorijski trenutak) napravili neverovatan posao na svim nivoima, sklopili ekipu kakvu je mogao da ima gotovo ko god je hteo. To su mahom igrači sa margine, ne naročito cenjeni u Evropi a kamoli Americi. Međutim, nije mi namera da se na ovom pergamentu bavim njihovim ostvarenjima i oralnoj istoriji sklapanja grupe otpisanih, već jednom igraču.

Koliko god da je košarka timski sport, ne egzistira u kvalitetnom agregatnom stanju bez katalizatora na terenu koliko god trener bio kvalitetan. Taj igrač nekada bude dominantni centar, nekada plej asistent, a zašto da ne i sušta suprotnost, plej skorer ali uvek, apsolutno uvek mora da bude nešto više od onog što je očigledno. Drž'te se, ulazimo u metafizičke dimenzije, ali bez toga ne biva. Sve je to lepo, igrač je kvalitetan, dobar na lopti, ima promenu ritma i pravca, dobru ručnu, menja brzine, finišira oko obruča, vidi teren, igra odbranu ali da li je katalizator? Da li prži saigrače svojim bivstvovanjem ili samo verenicu, familiju i računovođu? Da li radi stvari za ekipu ili za sebe? Nekad se to poklapa i izgleda slično, ali nije. Mnogo je bitno to prosto pitanje koje sve manje ljudi postavlja. Da li radiš to što radiš da bi tvoja ekipa pobedila ili samo da bi dobro izgledao? To razlikuje posebne od igračaka za masovnu upotrebu.

Ne znam, prerano je, možda grešim užasno, možda sam i u pravu da je danas takav a sutra će ga ovaj prokleti svet uništiti i pokvariti, ali Donovan Mičel možda ima to nešto.

Taj momak igra košarku sa žestinom kakvu nisam video odavno, a posebno ne kod mladih prospekata inženjerskih projekata sa i bez neophodne dokumentacije za pribavljanje građevinskih inspekcijskih dozvola. Posebno sam inspirisan nakon sinoćnje utakmice sa Hjustonom gde je odigrao pravu košarkašku šampionsku utakmicu bez da se to previše primetilo u statistici. Prvo, momak ne verujem da ima tih famoznih 190cm, odokativno pre liči da je 185, i ne uklapa se ni u jedan šablon skautskih kvalifikacija. Niti je 1, niti 2, niti kombo, igra sve od toga na momente u zavisnosti od trenutne inspiracije i POTREBA EKIPE. Osim sjajnog raspona ruku i odraza, dečko ima srce, a zašto ne i ono što se ne kaže a ja nemam razloga da ne kažem jer je moj jebeni blog, muda. Muda do poda a la Sem Kasel, za ona South Park kolica u kojima se nose sa kojih bi po svim zakonima fizike morao da skoči da bi imao ikakvu šansu da izvede onakvo monstruozno putback zakucavanje u facu grada Hjustona. Podseća me na Vejda iz mlađih dana plus šut. Kako ne voleti tu kombinaciju ako su vam dragi igrači koji seku levo, seku desno ka košu u stilu Tošira Mifunea. Par stvari su mi posebno ostale u glavi jutro i dan posle. Prva četvrtina, igrač kome zameraju da nije dovoljno dobar asistent razara Hjuston dodavanjima radeći tačno ono što treba ekipi u tom trenutku. Aktivirao je (donekle) Gobera, pomogao Inglsu da uđe u meč što se kasnije itekako vratilo stostruko. Svi su dobili priliku da ,,osete" loptu i to je napravilo mnogo problema Hjustonu da se fokusira defanzivno. Kasnije ulazi u ozbiljan problem sa ličnim greškama nakon pasa Inglsa koji ga je odveo u tu provaliju, i tu Juta kreće da pada ostavljajući Inglsu da osim pogađanja otvorenih trojki krene i da kreira što je Ingls uradio taman toliko dobro da potpuno ne prepuste utakmicu. Onda kasnije kada se vratio u igru ušao je agresivno, delovalo da srlja, međutim to je samo bio pokušaj paljenja ekipe koja snom mrtvijem spava. OK, kucanje koje zaslužuje da se vrti na svim špicama, strašan potez, ali mene je još više oduševila odbrana na Hardenu nakon što su mu napad pre toga svirali faul. Iako je bio u problemu sa ličnim greškama u odlučujućim trenucima utakmice, on je ponovo ušao hrabro telom u telo na granici faula, a svi koji i rekreativno pogledaju košarku za vreme užine na poslu znaju da je i bezobrazniji pogled upućen ka Hardenu dovoljan za flagrant 2. Znači i u tom trenutku, Mičel ide na pobedu svojom igrom, nema alibi košarke, nema linije manjeg otpora, fudbalerskog lažnog trka za loptom kad se zna da svakako ide u aut. Sve je autentično, nema razmišljanja o kazni, samo o potencijalnoj nagradi. Podseća na mrske mi Iglse u Superbolu. Ljudi su došli na meč da pokušaju da pobede tako što će svaki put kada dođe 50-50 situacija odlučiti da urade ono što donosi veću šansu za pobedu čak i ako je rizik značajan da takvim odlukama izgubite velikom razlikom ako stvari krenu naopako. Ne, druže, mi smo došli da pobedimo, a ako izgubimo, koga briga jel -1 ili -35. Šta PAOu znači ubedljiva pobeda u prvoj utakmici protiv Reala? Mada možda je to bio samo trening za LŠ pravila.

E Donovan Mičel je od tog štofa, a poslednja situacija u ovoj metakvazianalizi je mrtva lopta sa Takerom. Treba ući u taj klinč sa njim, a onda i izvući tu loptu. Postoji jedna antikošarkaška košarkaška vežba koju obožavam, a to je stavljanje lopte između dva igrača, mrtva tako što obojica imaju podjednak dohvat i onda na zvižduk ko je otme napada 1 na 1. Znam jednog igrača koji bi bio dobar u toj vežbi. Hvala mu što me je naterao da gledam od prvog do 48. minuta utakmicu koju sam poluslučajno upalio i da ništa manje aktiviram uvek lenje prste da otkucaju slovoslog duži od tvita.