Kilo 'leba od 250 grama
Ko me poznaje, zna šta mislim o Nju Ingland Petriotsima i Bilu Beličiku. Ko me ne poznaje, zna šta mislim o Petsima i Beličiku. Ne, ovaj tekst osim uvoda nema nikakve veze sa njima ni američkim fudbalom (koji btw milioniti put dokazuje da ima najkvalitetniju i najzanimljiviju profesionalnu ligu na svetu. Svega TAMAN koliko treba, čak bliže nedovoljnoj strani spektra. Savršeno da se ivek iznova zaželiš i obraduješ ko malo dete kad sezona počne a ni u jednom trenutku ne pomisliš da je previše). Najduža zagrada ikad, ko je ostao fokusiran da je sve vreme u tim magičnim (za)gra(d)nicama, biće od njega skaut ili barem influenser. Danas je svega jebeno previše, samo nam smisla manjka.
Ima nešto u tom što me nećeš, a manje je nekad stvarno više. Ergo sport, pa i košarka. Jedam sam od nečestih koji je bio zadovoljan činjenicom da letos nije bilo košarkaškog reprezentativnog takmičenja izuzev nesrećnih kvalifikacija koje su dobra ideja, ali za sada samo u teoriji. Nema puno ljudi koje znam koji vole sport, a u okviru tog sve mutnijeg i nejasnijeg za definisanje pojma i košarku više od mene, pa sam spreman da kažem da je previše. Previše je NBA utakmica, previše je Evroligaških utakmica, previše je turske, španske, francuske, jadranske, VTB lige, posebno na TVu, previše je stranica, instagram stručnjaka, instagramova koje bezblamno kopipejstuju sami sebe u kopipejstovanju podjednako bezveznih i izlizanih stranih lažnih medijskih autoriteta. Ma previše je tog prokletog instagrama koji je košarku sveo na 5 sekundi nekog do jaja driblinga, čitave živote na jedan kolaž polufotografija, ženu kao biće na meso, muškarca na sliku tompusa i pomade za bradu. Ne valja nam posao, rođaci. Iako ne uživam u potpunosti sve blagodeti ovog izopačenog sveta, njegov sam punopravni član sa podjednakom dividendom, koje ćemo u vidu atomske prašine deliti na kraju.
Gde sam u ovom bulažnjenju ja kao košarkaški trudbenik i ko mi ruši sneška pa ne lajem sela radi? Uprkos sveopštoj, nikad lakšoj pristupačnosti košarke, tvrdim, i to sa velikom sigurnošću da se kraljica timskih igara nikada nije manje gledala. Da na momenat stavimo po strani to što je veliko pitanje hoće li sveopšta debilizacija ljudi dovesti na kraju do toga da niko neće moći da drži pažnju dužu od 7 minuta, košarku već danas više niko ne posmatra kao celinu. Njena fragmentacija od strane kladionica, igrača, trenera, roditelja, agenata, TV kuća, društvenih mreža je čini gotovo nemogućom za podučavanje. Ta plećka mene lično svrbi ovih dana. Na najvišim nivoima danas imamo ili ljude koji se vode isključivo trenutnim instinktima ili pak nerdove koji razumeju stvarnost isključivo prisilnom kvantifikacijom i najiskonskijih društvenih interakcija. Gde je celina? Nema je, sve je dostupno, a ništa ne dopire. Kao u najgore najboljim špijunskim krimićima znanje i svest se uspešno kriju na otvorenom.
Izdrži legendo, pray for_____$$$$$..
Ima nešto u tom što me nećeš, a manje je nekad stvarno više. Ergo sport, pa i košarka. Jedam sam od nečestih koji je bio zadovoljan činjenicom da letos nije bilo košarkaškog reprezentativnog takmičenja izuzev nesrećnih kvalifikacija koje su dobra ideja, ali za sada samo u teoriji. Nema puno ljudi koje znam koji vole sport, a u okviru tog sve mutnijeg i nejasnijeg za definisanje pojma i košarku više od mene, pa sam spreman da kažem da je previše. Previše je NBA utakmica, previše je Evroligaških utakmica, previše je turske, španske, francuske, jadranske, VTB lige, posebno na TVu, previše je stranica, instagram stručnjaka, instagramova koje bezblamno kopipejstuju sami sebe u kopipejstovanju podjednako bezveznih i izlizanih stranih lažnih medijskih autoriteta. Ma previše je tog prokletog instagrama koji je košarku sveo na 5 sekundi nekog do jaja driblinga, čitave živote na jedan kolaž polufotografija, ženu kao biće na meso, muškarca na sliku tompusa i pomade za bradu. Ne valja nam posao, rođaci. Iako ne uživam u potpunosti sve blagodeti ovog izopačenog sveta, njegov sam punopravni član sa podjednakom dividendom, koje ćemo u vidu atomske prašine deliti na kraju.
Gde sam u ovom bulažnjenju ja kao košarkaški trudbenik i ko mi ruši sneška pa ne lajem sela radi? Uprkos sveopštoj, nikad lakšoj pristupačnosti košarke, tvrdim, i to sa velikom sigurnošću da se kraljica timskih igara nikada nije manje gledala. Da na momenat stavimo po strani to što je veliko pitanje hoće li sveopšta debilizacija ljudi dovesti na kraju do toga da niko neće moći da drži pažnju dužu od 7 minuta, košarku već danas više niko ne posmatra kao celinu. Njena fragmentacija od strane kladionica, igrača, trenera, roditelja, agenata, TV kuća, društvenih mreža je čini gotovo nemogućom za podučavanje. Ta plećka mene lično svrbi ovih dana. Na najvišim nivoima danas imamo ili ljude koji se vode isključivo trenutnim instinktima ili pak nerdove koji razumeju stvarnost isključivo prisilnom kvantifikacijom i najiskonskijih društvenih interakcija. Gde je celina? Nema je, sve je dostupno, a ništa ne dopire. Kao u najgore najboljim špijunskim krimićima znanje i svest se uspešno kriju na otvorenom.
Izdrži legendo, pray for_____$$$$$..
Коментари
Постави коментар